Kroz rupu do slobode (nek me tuzi ako sme)

Grupe dece koja besciljno tumaraju krajem, desetogodišnjaci koji vuku prolaznike za rukav tražeći im novac, krađe na obližnoj pijaci, pa čak i zavlačenje devojčica sa sumnjivim tipovima u ulaze, prizori su koji se svakodnevno mogu videti na Senjaku u blizini centra za zaštitu odojčadi, dece i omladine “Drinka Pavlović”.

Direktorka ovog doma Snežana Nikolić objašnjava da je to posledica nedovoljnog broja ljudi koji rade u ovoj ustanovi.

“Molimo za pomoć nadležno ministarstvo” - kaže direktorka.

Jedan od vaspitača doma rekao nam je da deca veoma često beže iz ustanove, pa smo se pozabavili ovim pitanjem. Iz zgrade doma postoje tri izlaza, na ogradi oko dvorišta ima rupa, te se mališani tuda provuku, izađu i nastave ulicom gde im se gubi svaki trag. Jedan od štićenika nam je rekao da vaspitači često sede u svojim kancelarijama, puše i piju kafu, tako da im nije problem da neprimetno, iz dvorišta izađu na ulicu, gde imaju potpunu slobodu. Sam dom nema nikakvo obezbeđenje i deci nije teško da pobegnu jer, kako kaže momak koji tu živi, često prođe dosta vremena dok odgovorni ne saznaju da dete nije u domu.

Dom “Drinka Pavlović” ima svega dvanaest vaspitača, od kojih dva dežuraju noću. Pedeset štićenika koliko živi u ovom domu noću čuva samo jedan čovek. Pored njih, od stručnog osoblja tu su psiholog i socijalni radnik, dok je ostalo tehničko-administrativni kadar.

„U poređenju sa sličnim ustanovama na Zapadu imamo daleko manje ljudi, ali je situacija ranije bila i mnogo gora“ - naglašava Nikolićeva

Zbog svega toga, ti mladi ljudi žive bez dovoljno zaštite, što lako može da dovede do zloupotrebe ove dece. Nedavno je jedna maloletnica umalo seksualno zlostavljana od strane lokalnog alkoholičara, koji joj je obećao hiljadu dinara. To je u poslednjem momentu sprečeno, dete je vraćeno u dom, dok je manijak uspeo da pobegne.

Najrizičnije je za vreme godišnjih odmora, posebno noću, ali i ponedeljkom i petkom kada je u ustanovi manji broj ljudi. Ovo je osnovna prepreka za sigurnost dece u domu. Ne postoji služba obezbeđenja, niti video nadzor, te mali broj ljudi koji tu radi „mora da ima oči na sve strane“- ističe direktorka ove ustanove.

Ona govori da je ovaj dom otvorenog tipa i da deca u dogovoru sa vaspitačem mogu da izlaze, ali se dešava i da odu bez dozvole. Vikendom u domu je samo dvoje ljudi, koji su zauzeti drugim aktivnostima, tako da i ne primete da im dete fali i tu nastaje problem. Jednom je čak dete ušlo u autobus „Lasta“ i vaspitačica je u poslednjem trenutku uspela da ga zaustavi i dete vrati u dom. Ukoliko se neko dete povredi ili razboli u tokom noći, dom je u gotovo bezizlaznoj situaciji, jer jedna osoba koja čuva štićenike, ne može i da odvede dete da mu se pruži pomoć, i da ostane da pazi na ostale mališane. Oko 50 odsto ove dece ima posebne potrebe, neka od njih nisu sposobna da sama idu od škole do kuće, te neko mora da vodi računa o njima.

U ovoj ustanovi žive deca od predškolskog uzrasta pa do osamostaljenja, ima i punoletnih štićenika, a i dva studenta. Ubrzavanje procesa prebačaja problematične dece dosta bi pomoglo ovom domu.

Veliku pomoć pružali su vojnici na služenju civilnog vojnog roka, studenti na praksi i volonteri, ali ih sada više nema. Njihova podrška je dosta pomagala ovaj dom i izuzetno značila deci i zaposlenima, pri dovođenju i odvođenju iz škole. Nije nam poznato zbog čega vojska ovde više ne služi civilni vojni rok, jer ni naša sagovornica ne zna kakav se tačno incident desio sa njima i zašto više ne dolaze.

U samom domu postoji frizerska, kreativna, muzička, internet, a do skoro je funckionisala i umetnička radionica. Uprkos tome, ima štićenika sa posebnim potrebama što predstavlja veliki problem, zbog nedostatka ljudi koji su obučeni za rad sa takvom decom,

„Za takvu decu nismo referentna ustanova, ni kadrovski, ni organizaciono, ne možemo da im pružimo ono što je njima potrebno. Dom je tražio da se oni prebace u druge ustanove, gde će dobijati odgovarajući tretman, međutim, sve se to prolognira već duže vreme. Stalno nam govore da u tim ustanovama nema mesta i onda se odlaže rešavanje problema što stvara veliku zabrinutost za sigurnost ove, ali i ostale dece“ - govori za MENE direkrorka doma Snežana Nikolić.

Na trenutak ostavimo po strani aktivnosti koje im dom pruža, deca ipak najviše vremena provode na ulici. Takvo okruženje često ostavlja na njih mnogo dublje tragove, od onoga što može da im pruži, prepušten sebi, poput njenih štićenika, sam dom „Drinka Pavlovic“ 

Nemam slike  te rupe jer sam ih izgubio jer je tada htela da tuzi peru lukovica pa on ovo nije objavio sada mene ako hoce da tuzi SAMO NAPRED DIREKTORKA !! Duze sam u domu od tebe i imam 1000 svedoka koji znaju da deca beze i setaju i BOG ZNA sta sve ne rade !!!!! 

Do kraja, care!

Kliktanje miša i kuckanje po tastaturi čuju se već na samom ulazu, poneka psovka ili udarac pesnicom o sto remete tišinu dok silazimo u polumračnu prostoriju jedne od mnogobrojnih gradskih igraonica koju obasjava svetlost monitora. Nepomične figure pogleda prikovanih za ekrane, pomeraju su jedino da dohvate piće ili grickalice koji leže na stolu. „Jednom prilikom sam posmatrala petogodišnjeg dečaka kako igra stojeći, jer nije mogao da dohvati miš i tastaturu“, kaže Olivera Spasojević, radnica igraonice „Cyber Shark“

Maloletni D.S. svakog dana u igraonicama provodi od pet do osam sati. Uglavnom dolazi posle škole, svraća na kratko do kuće na ručak i ponovo se vraća da bi igrao do kasnih večernjih sati. Najviše vremena provodi uzCounter Strike i ima svoj tim sa kojim ide na takmičenja u ovoj igri. Voli da igra i druge “pucačine”, ali kako kaže,Counter je najmoćnija igra koja postoji. “Najbolja je atmosfera petkom i subotom kada možemo da iznajmimo noćni termin, pa je igraonica samo naša tada najviše vežbamo, jer nema nikoga da nas ometa u igri”, priča za e-novine ovaj mladić.

U gluvo doba noći posetili smo jednu od igraonica ispod Vukovog spomenika. Iako je radni dan, više od polovine kompjutera je zauzeto. Vidno umorni i neispavani igrači provode sate uronjeni u avanture virtuelnih junaka. Ovde se takođe na dosta monitora može videti Counter, ali i druge što strateške ili pucačke igrice. Uglavnom je toWarcraft koji se bazira na pravljenju sela i vojske, da bi se završio uništavanjem tuđeg sela.

„Dolazim tri do četiri puta nedeljno, provodim oko četiri sata uz igrice. Pored toga treniram kanu, pa i ne mogu da igram mnogo jer idem i u školu“, govori osamnaestogodišnji Vladimir Ničić koji najviše vremena provodi u igraonici „AI“ ispod Vukovog spomenika. Omiljene igre su mu Counter i Warcraft, a ovaj momak takođe ima svoju ekipu sa kojom redovno učestvuje na turnirima u ovim igrama. Njegov drug i vršnjak iz klana, Miloš Janković, misli da uz dovoljno vežbe i truda mogu biti među najboljima.

Mnoge igraonice često organizuju turnire u popularnim igricama, a mnogo ljudi ima svoje timove (ili kako ih oni zovu klanove), te skupa idu na takmičenja. Pored mogućnosti da igre igraju kući, ljudi dolaze u igraonice kako bi mogli da se takmiče jedni protiv drugih, dokazuju čiji je klan najbolji, i ko najbolje igra.

Sociolog Dalibor Petrović sa Saobraćajnog fakulteta objašnjava da ovaj fenomen postoji još od vremena flipera, bilijara i prvih elektronskih aparata, ali da je tek masovna upotreba kompjutera dovela do toga da igraonice budu pune: „Svi mi imamo takmičarsku notu u sebi i društvene igre su oduvek privlačile ljude baš zbog tog žara koji nosimo u sebi“, dodaje Petrović.

Naš sagovornik smatra da je igranje otuđeni vid zabave, da više ne može da se okupi desetak drugara koji će da igraju fudbal ili košarku, tako da je mnogo lakše otići u neki internet klub, sesti za računar, umrežiti se sa drugima i na taj način se zabavljati. Za njega je to svakako posledica jednog individualističkog društva gde je teže naći oblike zajedništva koje uključuju veliki broj ljudi. Petrović kaže da su igraonice pune jer virtualna realnost igrače čine veoma moćnim, sa puno mogućnosti, za razliku od društva u kojem živimo, iz prostog razloga što tu ne važe sva ona pravila koja možemo ostvariti klikom na dugmence miša.

„Svaka vrsta preterivanja u virtualnom svetu je štetna, može izazvati frustracije, osećaj nemoći i nesnalaženja u realnom životu“, završava Petrović.

I za kraj. U avgustu prošle godine koreanac Lee Seop umro je nakon pedeset sati neprestanog igranja Warcrafta. Decembra 2007. jedan ruski državljanin prebijen je na smrt, kada je njegov klan ugovorio tuču sa protivničkim grupom. Seung-Hi Cho je ubijen, nakon što je proglašen za najboljeg „kaunteraša“ mada je policija tvrdila da to nije bio razlog njegove smrti.