Do kraja, care!

Kliktanje miša i kuckanje po tastaturi čuju se već na samom ulazu, poneka psovka ili udarac pesnicom o sto remete tišinu dok silazimo u polumračnu prostoriju jedne od mnogobrojnih gradskih igraonica koju obasjava svetlost monitora. Nepomične figure pogleda prikovanih za ekrane, pomeraju su jedino da dohvate piće ili grickalice koji leže na stolu. „Jednom prilikom sam posmatrala petogodišnjeg dečaka kako igra stojeći, jer nije mogao da dohvati miš i tastaturu“, kaže Olivera Spasojević, radnica igraonice „Cyber Shark“

Maloletni D.S. svakog dana u igraonicama provodi od pet do osam sati. Uglavnom dolazi posle škole, svraća na kratko do kuće na ručak i ponovo se vraća da bi igrao do kasnih večernjih sati. Najviše vremena provodi uzCounter Strike i ima svoj tim sa kojim ide na takmičenja u ovoj igri. Voli da igra i druge “pucačine”, ali kako kaže,Counter je najmoćnija igra koja postoji. “Najbolja je atmosfera petkom i subotom kada možemo da iznajmimo noćni termin, pa je igraonica samo naša tada najviše vežbamo, jer nema nikoga da nas ometa u igri”, priča za e-novine ovaj mladić.

U gluvo doba noći posetili smo jednu od igraonica ispod Vukovog spomenika. Iako je radni dan, više od polovine kompjutera je zauzeto. Vidno umorni i neispavani igrači provode sate uronjeni u avanture virtuelnih junaka. Ovde se takođe na dosta monitora može videti Counter, ali i druge što strateške ili pucačke igrice. Uglavnom je toWarcraft koji se bazira na pravljenju sela i vojske, da bi se završio uništavanjem tuđeg sela.

„Dolazim tri do četiri puta nedeljno, provodim oko četiri sata uz igrice. Pored toga treniram kanu, pa i ne mogu da igram mnogo jer idem i u školu“, govori osamnaestogodišnji Vladimir Ničić koji najviše vremena provodi u igraonici „AI“ ispod Vukovog spomenika. Omiljene igre su mu Counter i Warcraft, a ovaj momak takođe ima svoju ekipu sa kojom redovno učestvuje na turnirima u ovim igrama. Njegov drug i vršnjak iz klana, Miloš Janković, misli da uz dovoljno vežbe i truda mogu biti među najboljima.

Mnoge igraonice često organizuju turnire u popularnim igricama, a mnogo ljudi ima svoje timove (ili kako ih oni zovu klanove), te skupa idu na takmičenja. Pored mogućnosti da igre igraju kući, ljudi dolaze u igraonice kako bi mogli da se takmiče jedni protiv drugih, dokazuju čiji je klan najbolji, i ko najbolje igra.

Sociolog Dalibor Petrović sa Saobraćajnog fakulteta objašnjava da ovaj fenomen postoji još od vremena flipera, bilijara i prvih elektronskih aparata, ali da je tek masovna upotreba kompjutera dovela do toga da igraonice budu pune: „Svi mi imamo takmičarsku notu u sebi i društvene igre su oduvek privlačile ljude baš zbog tog žara koji nosimo u sebi“, dodaje Petrović.

Naš sagovornik smatra da je igranje otuđeni vid zabave, da više ne može da se okupi desetak drugara koji će da igraju fudbal ili košarku, tako da je mnogo lakše otići u neki internet klub, sesti za računar, umrežiti se sa drugima i na taj način se zabavljati. Za njega je to svakako posledica jednog individualističkog društva gde je teže naći oblike zajedništva koje uključuju veliki broj ljudi. Petrović kaže da su igraonice pune jer virtualna realnost igrače čine veoma moćnim, sa puno mogućnosti, za razliku od društva u kojem živimo, iz prostog razloga što tu ne važe sva ona pravila koja možemo ostvariti klikom na dugmence miša.

„Svaka vrsta preterivanja u virtualnom svetu je štetna, može izazvati frustracije, osećaj nemoći i nesnalaženja u realnom životu“, završava Petrović.

I za kraj. U avgustu prošle godine koreanac Lee Seop umro je nakon pedeset sati neprestanog igranja Warcrafta. Decembra 2007. jedan ruski državljanin prebijen je na smrt, kada je njegov klan ugovorio tuču sa protivničkim grupom. Seung-Hi Cho je ubijen, nakon što je proglašen za najboljeg „kaunteraša“ mada je policija tvrdila da to nije bio razlog njegove smrti.