Kućni ljubimac nije igračka

Lutalica i napuštenih pasa u Beogradu je previše. Nažlost broj ljudi koji želi da im pomogne i udomi ove nesrećne životinje je daleko manji od onoga koji je potreban.
Mnogo je više onih koji kupe psa i onda ga ostave na ulici jer nisu zadovoljni njegovim ponašanjem ili izgledom kada poraste.

Takve stvari se dešavaju, o njima i drugim sličnim temama priča Silvija Marić koja je jedna od pet volonterki u stacionaru koji su one nazvale “Zaboravljene kuce i mace”.
Ovo prihvatilište se nalazi u okviru veterinarske ambulante pa se najčešće dovode bolesni ili teško povređeni psi.
“Ima i pasa koji su direkrno napušteni od strane vlasnika, dovedeni na pet dana, pa se vlasnicima izgubi svaki trag. Takođe, čipovani psi su pronađeni na ulici, njihovi vlasnici posle jednog poziva odbijaju da se jave na telefon” priča Silvija.

Ovaj stacionar brine o četrdesetak pasa, nakon lečenja psi se vakcinišu, sterilišu, čipuju i ako je potrebno radi se na socijalizaciji. Kada se ceo proces završi spremni su za udomljavanje koje ide izuzetno sporo: “Za štence se ljudi i javljaju ali za kučiće starije od šest meseci baš slabo”.
Troškove plaćaju volonteri iz svog džepa, tek ponešto stigne putem donacija za koje apeluju preko socijalnih mreža. Ponekada se javi pojedinac pa donese hranu. Veliku sreću donosi im veterinar koji izlazi u susret koliko je u mogućnosti pa kompletnu vakcinaciju i čip plaćaju samo dve hiljade dinara.

Mesta za sve pse nema dovoljno, pa se dešava da neki spavaju u hodniku.
Ivan Inovan napravio je i poklonio devet novih kućica koliko imaju i bokseva, svaki je predviđen za dva psa. To je sva pomoć koju primaju dok je samo hranjenje životinja neverovatno skupo.
“Ja se uglavnom bavim udomljavanjem, dovodim kući pse za koje smatram da su spremni za udomljavanje da bih ih navikla na život u stanu, slikam i oglašavam ostale pse koji su tamo” završava Silvija priču o teškim uslovima u kojima se nalazi ovaj stacionar.

Nevladina organizacija “Help Animals” je osnovana 1992. godine u Beogradu.
“Naš najvažniji cilj je podizanje nivoa svesti kod ljudi i potrebi zaštite životinja”!
Uz nekoliko firmi i pomoć građana u naselju Kotež otvoren je azil „Riška“, u kome je trenutno smešteno oko 300 životinja i o njima brine svega troje ljudi. Pod krilom ove organizacije postoji i azil “Jessica" u kome živi oko 120 mačaka.
Više je nego jasno da im je svaka pomoć potrebna. Samo polovinu troškova uspevaju da pokriju donacijama.
Pomoć im možete pružiti na niz načina: pozivanjem broja 0900-500-504, ovaj broj je Telekom Srbija poklonio štićenicima udruženja “Help Animals” tako da se ceo iznos uplaćuje organizaciji. Novac možete uplatiti i na broj žiro računa :
325-9500900016661-69 primalac je Help Animals, Beograd, svrha uplate pomoć životinjama. Ukoliko ste u mogućnosti da im pomognete doniranjem stvari koje su im potrebne možete im odneti sve što može biti od koristi. Detaljne informacije naći ćete na sajtu www.helpanimals.org.rs. Ako želite da se aktivirate u ovoj organizaciji ili imate neka pitanja pošljite mail na adresu helpanim@bitsyu.net.

U Subotici postoji privatni azil “Alex” koji su 2003 godine osnovali Branka Bojanin  i Slaviša Mazak Bešlić. Ovo prihvatilište za napuštene životinje udomljava preko 600 pasa. Opstaju zahvaljujući entuzijazmu i žrtvovanju svojih volontera. Imaju manjak ljudi, suviše malo donacija i situacija im je teška. Većinu troškova finansiraju sami i potrebne su im donacije ali i ljudi koji će da im pomažu.
“Postoji mali broj onih koji dođu kad god mogu i obično učestvuju u spremanju bokseva” priča Nina Stojanović jedna od volonterki.
Pored novca potrebna im je i hrana, tablete za gliste, ćebadi, sredstva za dezinfekciju, stare šerpe i lonci.
“Pomoć nam pružaju ljudi koji nam ili uplate neku skromnu sumu na nas žiro račun ili tako što kupe neki od ručno pravljenih predmeta koji prodajemo na našem Fejsbuk profilu. Naime postoje oni koji nam doniraju neke predmete koje sami naprave ili daju stvari koje se mogu prodati i na taj način dolazimo do skromnih finansija. Takođe, povremeno nam neko od dobrih ljudi pokloni i staru garderobu ili prekrivače, neke lekove, činije i sve drugo što može da koristi azilu i ulepša život našim stanovnicima” nastavlja Nina i dodaje da oni nemaju nikakav dogovor sa nekim veterinarom ili ordinacijom te sve vakcine i čipove moraju sami da plaćaju. Mesečno samo na struju i vodu ovaj azil troši oko 30 000 din. Dnevno potroše 800 kg hrane a to su samo osnovni troškovi.
 “'Trudimo se da što više ljudi sazna za nas, tako što širimo krug prijatelja na fejsu, u planu nam je da pravimo i neke plakate i flajere, ali nam nedostaje novac za tako nešto. Priželjkujemo i više udomljavanja, jer nam je najveće zadovoljstvo kad neki od naših pasa uživaju u svojim kućama sa svojim porodicama. Iako smo mi jedna velika porodica, nema dovoljno ljudi da bi svakodnevno psima posvetili onoliko pažnje koliko zaslužuju” završava Nina
Ako ste iz Subotice ili okoline i hoćete da udomite psa ili pomognete azilu “Alex” možete pozvati Adrijanu na broj : 062/983-46-97 ili uplatiti novac na brojeve računa
Banka Intesa br: 160-122093-69 (dinarski)
Raiffeisen Bank br;265-1000000023285-36 (devizni)

Pored ljubavi i zalaganja ova prihvatilišta povezuje činjenica da nemaju dovoljno mogućnosti da brinu o napuštenim životinjama. Apelujem na sve koji mogu da pogonu da to i učine. Ako neko želi kera učiniće dobro delo ako jednog usvoji iz azila. Uzgajivači gaje pse samo da bi na njima zarađivali novac, ljubav nema ništa sa tim, dok ljudi koji rade u azilima gaje životinje na svoj račun i osnovni gas im je ljubav. Mešanac će vas voleti isto kao i rasan pas, svaka lutalica je izuzetno pametna i sve može da se nauči. Da je rasan pas pametniji od obične lutalice je samo mit. Neke rase imaju određene osobine jer su korišćeni za lov ili kao čuvari ali ako ih vi na to ne forsirate te osobine se neće ni osetiti. Svaki ker rasan ili mešanac sve može da se nauči uz dovoljno posvećenosti i truda.
Kada udomite životinju učinili ste više nego samo nabavili ljubimca, spasili ste kucu  ili macu od teškog života na ulici ili u nedovoljno dobro opremljenom azilu.
Oni koji nisu sigurni da žele psa ili nisu dovoljno informisani koliko je zahtevno gajiti životinju, nemaju dovoljno volje da joj svakodnevno posvećuju pažnju onda ne treba ni da nabavljaju ljubimca. To nije igračka koja može da se baci ili stavi na policu kada vam dosadi, to je živo biće koje zavisi od vas. Kada uzmete štene i naviknete ga na život u stanu ili kući onda će za njega biti nemoguće da preživi na ulici kada ga napustite zbog vaše neodgovornosti i nečovečnosti.

Nadam se da ću ovime doprineti cilju nevladine organizacije "Help Animals" i kod ljudi podići nivo svesti za brigu o životinjama.

Teofil - Paprika

Ceca Lukic sa tribine Pescanika

Petar Lukovic - Pescanik 30 05 2008god

Hor Kolibri - Ekser

Kroz rupu do slobode (nek me tuzi ako sme)

Grupe dece koja besciljno tumaraju krajem, desetogodišnjaci koji vuku prolaznike za rukav tražeći im novac, krađe na obližnoj pijaci, pa čak i zavlačenje devojčica sa sumnjivim tipovima u ulaze, prizori su koji se svakodnevno mogu videti na Senjaku u blizini centra za zaštitu odojčadi, dece i omladine “Drinka Pavlović”.

Direktorka ovog doma Snežana Nikolić objašnjava da je to posledica nedovoljnog broja ljudi koji rade u ovoj ustanovi.

“Molimo za pomoć nadležno ministarstvo” - kaže direktorka.

Jedan od vaspitača doma rekao nam je da deca veoma često beže iz ustanove, pa smo se pozabavili ovim pitanjem. Iz zgrade doma postoje tri izlaza, na ogradi oko dvorišta ima rupa, te se mališani tuda provuku, izađu i nastave ulicom gde im se gubi svaki trag. Jedan od štićenika nam je rekao da vaspitači često sede u svojim kancelarijama, puše i piju kafu, tako da im nije problem da neprimetno, iz dvorišta izađu na ulicu, gde imaju potpunu slobodu. Sam dom nema nikakvo obezbeđenje i deci nije teško da pobegnu jer, kako kaže momak koji tu živi, često prođe dosta vremena dok odgovorni ne saznaju da dete nije u domu.

Dom “Drinka Pavlović” ima svega dvanaest vaspitača, od kojih dva dežuraju noću. Pedeset štićenika koliko živi u ovom domu noću čuva samo jedan čovek. Pored njih, od stručnog osoblja tu su psiholog i socijalni radnik, dok je ostalo tehničko-administrativni kadar.

„U poređenju sa sličnim ustanovama na Zapadu imamo daleko manje ljudi, ali je situacija ranije bila i mnogo gora“ - naglašava Nikolićeva

Zbog svega toga, ti mladi ljudi žive bez dovoljno zaštite, što lako može da dovede do zloupotrebe ove dece. Nedavno je jedna maloletnica umalo seksualno zlostavljana od strane lokalnog alkoholičara, koji joj je obećao hiljadu dinara. To je u poslednjem momentu sprečeno, dete je vraćeno u dom, dok je manijak uspeo da pobegne.

Najrizičnije je za vreme godišnjih odmora, posebno noću, ali i ponedeljkom i petkom kada je u ustanovi manji broj ljudi. Ovo je osnovna prepreka za sigurnost dece u domu. Ne postoji služba obezbeđenja, niti video nadzor, te mali broj ljudi koji tu radi „mora da ima oči na sve strane“- ističe direktorka ove ustanove.

Ona govori da je ovaj dom otvorenog tipa i da deca u dogovoru sa vaspitačem mogu da izlaze, ali se dešava i da odu bez dozvole. Vikendom u domu je samo dvoje ljudi, koji su zauzeti drugim aktivnostima, tako da i ne primete da im dete fali i tu nastaje problem. Jednom je čak dete ušlo u autobus „Lasta“ i vaspitačica je u poslednjem trenutku uspela da ga zaustavi i dete vrati u dom. Ukoliko se neko dete povredi ili razboli u tokom noći, dom je u gotovo bezizlaznoj situaciji, jer jedna osoba koja čuva štićenike, ne može i da odvede dete da mu se pruži pomoć, i da ostane da pazi na ostale mališane. Oko 50 odsto ove dece ima posebne potrebe, neka od njih nisu sposobna da sama idu od škole do kuće, te neko mora da vodi računa o njima.

U ovoj ustanovi žive deca od predškolskog uzrasta pa do osamostaljenja, ima i punoletnih štićenika, a i dva studenta. Ubrzavanje procesa prebačaja problematične dece dosta bi pomoglo ovom domu.

Veliku pomoć pružali su vojnici na služenju civilnog vojnog roka, studenti na praksi i volonteri, ali ih sada više nema. Njihova podrška je dosta pomagala ovaj dom i izuzetno značila deci i zaposlenima, pri dovođenju i odvođenju iz škole. Nije nam poznato zbog čega vojska ovde više ne služi civilni vojni rok, jer ni naša sagovornica ne zna kakav se tačno incident desio sa njima i zašto više ne dolaze.

U samom domu postoji frizerska, kreativna, muzička, internet, a do skoro je funckionisala i umetnička radionica. Uprkos tome, ima štićenika sa posebnim potrebama što predstavlja veliki problem, zbog nedostatka ljudi koji su obučeni za rad sa takvom decom,

„Za takvu decu nismo referentna ustanova, ni kadrovski, ni organizaciono, ne možemo da im pružimo ono što je njima potrebno. Dom je tražio da se oni prebace u druge ustanove, gde će dobijati odgovarajući tretman, međutim, sve se to prolognira već duže vreme. Stalno nam govore da u tim ustanovama nema mesta i onda se odlaže rešavanje problema što stvara veliku zabrinutost za sigurnost ove, ali i ostale dece“ - govori za MENE direkrorka doma Snežana Nikolić.

Na trenutak ostavimo po strani aktivnosti koje im dom pruža, deca ipak najviše vremena provode na ulici. Takvo okruženje često ostavlja na njih mnogo dublje tragove, od onoga što može da im pruži, prepušten sebi, poput njenih štićenika, sam dom „Drinka Pavlovic“ 

Nemam slike  te rupe jer sam ih izgubio jer je tada htela da tuzi peru lukovica pa on ovo nije objavio sada mene ako hoce da tuzi SAMO NAPRED DIREKTORKA !! Duze sam u domu od tebe i imam 1000 svedoka koji znaju da deca beze i setaju i BOG ZNA sta sve ne rade !!!!! 

Do kraja, care!

Kliktanje miša i kuckanje po tastaturi čuju se već na samom ulazu, poneka psovka ili udarac pesnicom o sto remete tišinu dok silazimo u polumračnu prostoriju jedne od mnogobrojnih gradskih igraonica koju obasjava svetlost monitora. Nepomične figure pogleda prikovanih za ekrane, pomeraju su jedino da dohvate piće ili grickalice koji leže na stolu. „Jednom prilikom sam posmatrala petogodišnjeg dečaka kako igra stojeći, jer nije mogao da dohvati miš i tastaturu“, kaže Olivera Spasojević, radnica igraonice „Cyber Shark“

Maloletni D.S. svakog dana u igraonicama provodi od pet do osam sati. Uglavnom dolazi posle škole, svraća na kratko do kuće na ručak i ponovo se vraća da bi igrao do kasnih večernjih sati. Najviše vremena provodi uzCounter Strike i ima svoj tim sa kojim ide na takmičenja u ovoj igri. Voli da igra i druge “pucačine”, ali kako kaže,Counter je najmoćnija igra koja postoji. “Najbolja je atmosfera petkom i subotom kada možemo da iznajmimo noćni termin, pa je igraonica samo naša tada najviše vežbamo, jer nema nikoga da nas ometa u igri”, priča za e-novine ovaj mladić.

U gluvo doba noći posetili smo jednu od igraonica ispod Vukovog spomenika. Iako je radni dan, više od polovine kompjutera je zauzeto. Vidno umorni i neispavani igrači provode sate uronjeni u avanture virtuelnih junaka. Ovde se takođe na dosta monitora može videti Counter, ali i druge što strateške ili pucačke igrice. Uglavnom je toWarcraft koji se bazira na pravljenju sela i vojske, da bi se završio uništavanjem tuđeg sela.

„Dolazim tri do četiri puta nedeljno, provodim oko četiri sata uz igrice. Pored toga treniram kanu, pa i ne mogu da igram mnogo jer idem i u školu“, govori osamnaestogodišnji Vladimir Ničić koji najviše vremena provodi u igraonici „AI“ ispod Vukovog spomenika. Omiljene igre su mu Counter i Warcraft, a ovaj momak takođe ima svoju ekipu sa kojom redovno učestvuje na turnirima u ovim igrama. Njegov drug i vršnjak iz klana, Miloš Janković, misli da uz dovoljno vežbe i truda mogu biti među najboljima.

Mnoge igraonice često organizuju turnire u popularnim igricama, a mnogo ljudi ima svoje timove (ili kako ih oni zovu klanove), te skupa idu na takmičenja. Pored mogućnosti da igre igraju kući, ljudi dolaze u igraonice kako bi mogli da se takmiče jedni protiv drugih, dokazuju čiji je klan najbolji, i ko najbolje igra.

Sociolog Dalibor Petrović sa Saobraćajnog fakulteta objašnjava da ovaj fenomen postoji još od vremena flipera, bilijara i prvih elektronskih aparata, ali da je tek masovna upotreba kompjutera dovela do toga da igraonice budu pune: „Svi mi imamo takmičarsku notu u sebi i društvene igre su oduvek privlačile ljude baš zbog tog žara koji nosimo u sebi“, dodaje Petrović.

Naš sagovornik smatra da je igranje otuđeni vid zabave, da više ne može da se okupi desetak drugara koji će da igraju fudbal ili košarku, tako da je mnogo lakše otići u neki internet klub, sesti za računar, umrežiti se sa drugima i na taj način se zabavljati. Za njega je to svakako posledica jednog individualističkog društva gde je teže naći oblike zajedništva koje uključuju veliki broj ljudi. Petrović kaže da su igraonice pune jer virtualna realnost igrače čine veoma moćnim, sa puno mogućnosti, za razliku od društva u kojem živimo, iz prostog razloga što tu ne važe sva ona pravila koja možemo ostvariti klikom na dugmence miša.

„Svaka vrsta preterivanja u virtualnom svetu je štetna, može izazvati frustracije, osećaj nemoći i nesnalaženja u realnom životu“, završava Petrović.

I za kraj. U avgustu prošle godine koreanac Lee Seop umro je nakon pedeset sati neprestanog igranja Warcrafta. Decembra 2007. jedan ruski državljanin prebijen je na smrt, kada je njegov klan ugovorio tuču sa protivničkim grupom. Seung-Hi Cho je ubijen, nakon što je proglašen za najboljeg „kaunteraša“ mada je policija tvrdila da to nije bio razlog njegove smrti.